Srpski klub Navijaca Intera

Masimo Morati-Blesavi sin koji se igra Interom

intersrbija | 29 Mart, 2011 12:53

Masimo Morati je uvek bio nešto između razmaženog bogataša koji kupuje igrače kao sličice za album i naivnog fudbalskog dobročinitelja kome islužene zvezde izvlače keš iz novčanika. Imao je sreću što mu u porodici naftnih bogataša nisu disali za vratom, gledajući u pozitivnu stranu priče: da bar ne vodi porodičnu kompaniju.
Proslogodišnju Ligu šampiona obeležio je trijumf povampirenog katanača, začetog šezdesetih godina u Interu kod čuvenog Helenija Herere, nad modernom verzijom totalnog fudbala koji baštini Barselona i nekoj vrsti naslednika „švapskog" industrijskog fudbala, na koji je podsetio ovogodišnji finalista Bajern iz Minhena.
Arogantna pojava na klupi Intera sa trenutno najpoznatijim imenom u Evropi-Žoze Murinjo, nakon velikih trijumfa protiv Čelzija i Barselone, dobio je ogroman prostor u medijima širom sveta pošto je velikane pobeđivao sa Interom, koga poslednjih 15 godina nazivaju večitim luzerom, ali je i utoliko više protivnika u fudbalskom svetu zbog retrogradne fudbalske ideologije kojeg nazivaju jedinim trenerom koji je osvojio Ligu šampiona bez šuta na gol. Međutim, svaka sledeća utakmica bila je nova Murinjova pobeda. Ne samo na terenu. Osim finala u Madridu protiv nemačkog Bajerna.
Rutniska pobeda Intera u murinjovskoj igri, gde su Italijani imali manje šuteva na gol i jedva trideset odsto poseda lopte u nogama, simbolično je trebalo da bude kruna koju je Portugalac sam sebi namestio na glavu u inat svim fudbalskim stručnjacima i navijačima širom sveta kojima je lepota igra ispred rezultata. Ali ispostavilo se da baš ta utakmica nema nikakve veze ni sa fudbalskom ideologijom, ni sa Murinjovim ratom protiv celog sveta. To je bila pobeda gazde Intera Masima Moratija.
Morati je više pozirao sa „klempavima peharom" nego Murinjo, Milito, Eto i Stanković zajedno. Nakon petnaest godina vođenja Intera i više od milijarde potrošenih evra, Morati je uspeo da ostvari svoj san i postane prvak Evrope. Godinama su mu se podsmevali u fudbalskom svetu zato što je uludo trošio pare na velike igrače, a osim jednog Kupa Uefa nije osvojio značajniji trofej. A i skudeto mu je izmicao svake godine dok za zelenim stolom Juventus nije poslat u drugu ligu, a Milanu oduzeti bodovi.
Iz Masimovih usta ovih dana izlazi samo jedna rečenica: „Ovo je dokaz da se rad i upornost isplate." Konačno osvajanje Lige šampiona, iako bez „ijednog šuta na gol", omogućilo je Moratiju da „spinuje" stvarnost koja, ipak, kaže da je on jedan od najkontroverznijih bogataša u evropskom fudbalu u poslednje dve decenije, da su njegovi „rad i upornost" zabluda kojom je lečio svoju bogatašku sujetu i da je, imajući u vidu novce koje je do sada potrošio, osvajanje jedne Lige šampiona dovoljno tek da se kaže da projekat Moratijevog Intera nije „baš totalan promašaj".
Njegova era u Interu počela je 1994. godine, kada je iskoristio priliku da kupi klub koji je njegov otac Anđelo, čuveni naftaški magnat, vodio šezdesetih godina u vreme najvećih uspeha kluba. Masimo, inače, važi za neku vrstu crne ovce u bogatoj porodici Morati. On je četvrti sin Anđela Moratija. Gazdovanje Interom starijeg Moratija tokom šezdesetih godina bilo je baš u vreme kada je crno-plave vodio čuveni Helenio Herera i, uz razvoj bunker igre koja je postala poznata pod imenom katanačo, dva puta postao prvak Evrope.
Masimo Morati, od kada je ušao u svet fudbala, uvek je bio nešto između razmaženog bogataša koji kupuje igrače kao sličice za album i naivnog fudbalskog dobročinitelja kome islužene zvezde izvlače keš iz novčanika. Masimo u svom CV-ju, pored funkcije predsednika i vlasnika Intera, ima i poziciju izvršnog direktora u porodičnoj naftnoj kompaniji „Saras", koja porodici Morati samo na ime dividendi godišnje donosi sto miliona evra. A Masimo po porodičnoj funkciji ima i mesta u bordovima „Pirelija" i italijanskog telekoma. Porodičnim biznisom, međutim, više se bave starija braća. Njemu je povereno da se „igra" sa Interom.
Odrastao u svojevrsnoj aristokratskoj porodici, koja je vodila industrijski oporavka Milana posle Drugog svetskog rata, od malih nogu je navijao za Inter, za koji inače navija visoka klasa. Godinama ga je proganjalo što je period dok je klub vodio njegov otac nazivan periodom „grande Inter", a njegov kao „hard tajms", iliti na srpskom teška vremena. On je praktično otvorio eru ekscentričnih bogataša koji nekontrolisano troše mnogo novaca na dovođenje igrača, što će postati fenomen deset godina kasnije, ulaskom bogataša sa istoka u fudbal.
Morati je uspeo da uđe i u teoriju koja se proučava na sportskim univerzitetima, a koja kaže da vatreni navijači ne mogu da budu dobri na čelu kluba jer fudbal je pre svega posao. Morati je bio zaljubljen u igrače koje je dovodio u Inter. Dovodio je velike zvezde, iako nije bilo mnogo fudbalskog opravdanja za tako nešto. Često je dovodio više igrača koji igraju na istoj poziciji, i to uglavnom napadače ili ofanzivne veznjake, odnosno „desetke". Odbrambene igrače je kupovao bez ikakve strategije, „na kilo". U jednom trenutku krajem devedesetih imao je u timu 12 igrača odbrane na koje je potrošeno više od 50 miliona dolara?!
Gotovo svaku sezonu od njegovog dolaska 1994. godine Inter je započinjao kao veliki favorit za osvajanje skudeta u Italiji, jer bi gazda Masimo u tom letnjem prelaznom roku bogato pazario. Ali uvek bi se ispostavilo da su u Inter dolazila ili velika imena sa umornim nogama ili nedovoljno afirmisani igrači koji su zbog ludačke politike gomilanja ostarelih zvezda u drugim timovima postajali veliki igrači.
Kada je 1996. godine trebalo da se angažuje jedna dobra „desetka" ili polušpic, Morati je kupio Francuza Jurija Đorkaefa, koji je tada bio na vrhuncu slave. I igrao je dobro za Inter. Ali dve godine kasnije na tržištu se pojavila mogućnost da se angažuje Roberto Bađo, italijanska zvezda koja je tada već bila istrošena i nije bila na meti velikih klubova. Ali Moratiju je imponovalo da kupi igrača sa takvim imenom. I onda su se Bađo i Đorkaef sudarali na terenu. Iako su mu govorili da njih dvojica ne mogu da igraju zajedno, on je odgovarao: „Dobrih igrača nikada nije dovoljno."
Pošto mu ova dvojica nisu bili dovoljna, kupio je i mladu nadu Andrea Pirla i Urugvajca Rekobu. I obojica su u to vreme pucala na mesto „desetke". A najgore je prošao Pirlo. Bar u Interu. Zbog velikog „vizionara" Moratija morao je da postane najbolji italijanski igrač u dresu gradskog rivala Milana.
Za Inter je od 1997. do 2002. godine igrao i tada ubedljivo najbolji fudbaler na svetu, Brazilac Ronaldo. Možda se i danas neko seća te epizode u njegovoj karijeri, ali on se, što se tiče tog perioda, sigurno najmanje seća fudbala. Veći deo ugovora je proveo na lečenju. Iako je Morati verovao u njegov oporavak i pružao mu punu podršku, Ronaldo je po oporavku odlučio da ode u Real Madrid, gde je pružio daleko bolje partije. Tek radi simbolike, ostaće upamćeno u statistici da je Ronaldo dva puta proglašen za najboljeg igrača na svetu dok je nosio dres Intera. Prvi put 1997, tek što je potpisao ugovor, i 2002. kada je napuštao klub.
U istom periodu, Morati je angažovao Kristijana Vijerija za tada rekordnih 50 miliona maraka. Vijeri je, doduše, nekoliko godina dobro igrao u Interu, ali nije bio baš najbolji igrač na svetu, a Inter je najbliže trofeju bio 2002, kada je u poslednjem kolu od Juventusa izgubio prvo mesto na tabeli italijanske lige.
Sve dok 2004. godine na klupu Intera nije seo Roberto Manćini, Morati je za devet godina promenio čak 13 trenera. Na takozvanu užarenu Moratijevu klupu su sedali velikani kao što su osvajač Lige šampiona Marčelo Lipi i Hektor Kuper, koji je sa Valensijom dva puta igrao finale Lige šampiona, ali nikada nisu bili dovoljno dobri za gazda Moratija. Koliko je bio dobar sa igračima, toliko je sa trenerima bio na nož. Voleo je da im se meša u posao i da odlučuje o dovođenju igrača.
A kako je on to radio najbolje govori primer čuvene trampe sa gradskim rivalom Milanom; Andrea Pirlo, kao najveći italijanski talenat, i Klarens Sedorf, kao igrač koji je sa tri tima osvajao Ligu šampiona, zamenjeni su za Frančeska Kokoa, Tomasa Helvega i Umita Davalu - igrače kojih se više niko ne seća da su igrali u kalču.
Zanimljivo je da osim Argentinca Havijera Zanetija nijedno Moratijevo pojačanje nije ostvarilo dublji trag u Interu nego u nekom drugom klubu. Argentinac je u klubu od 1995. postao je kapiten i idejni vođa ove generacije. A on je bio prvi igrač koga je doveo u klub.
U proteklih desetak godina Inter je bio pravo groblje fudbalskih velikana. Od golmana Anđela Perucija, koji je na zalasku karijere došao u Inter, preko štopera Lorana Blama i Fabija Kanavara, koji je kao najbolji igrač planete otišao u Real, a tek kada tamo nije ispunio očekivanja, nije bilo problema da mu se napravi mesto u Interu. U Interu je na zalasku karijere zaigrao čak i naš Vladimir Jugović. Jedini veteran koji se na kraju isplatio Moratiju praktično je bio Siniša Mihajlović, koji je i sa tri i po decenije pogađao svoje čuvene slobodnjake.
Morati je jednom rekao da je često dolazio kući nakon napornog dana u kom je potrošio 30 ili 40 miliona evra, pitajući se da li je učinio pravu stvar.
- Uvek sam uveren da radim pravu stvar. Ali kada se potpiše ugovor i kada stavim sve karte na sto, često se zapitam da li sam možda napravio grešku - često puta je ponovio Morati. Jedinu sreću ima što mu u porodici ne dišu za vrat zbog načina na koji vodi klub. Verovatno gledajući u pozitivnu stranu priče, da bar ne vodi porodičnu kompaniju.
Godinama je Masimo Morati trpeo prozivke svojih sugrađana. Navijači Milana su odštampali knjigu „Nikad nećeš da pobediš„, koju su posvetili svim velikim investicijama Masima Moratija. Navijači Intera ga vole isključivo zato što znaju da voli klub i više od njih, ali su posle svake neuspešne sezone pomislili kako bi bilo dobro da neki drugi tajkun zauzme njegovo mesto.
Tek kada je otkriven skandal oko nameštanja utakmica u kome su, između ostalih, učestvovali i Interovi najveći rivali Milan i Juventus, otvorila su se vrata da Morati osvoji neki značajniji trofej. Pod Manćinijem Inter je tri puta bio prvak, a još dve titule uzeo je sa Murinjom. Ali u Evropi ti uspesi su prihvatani sa ogradom da od izbacivanja Juventusa u drugu ligu, italijanska liga dugo vremena neće biti ono što je bila, te je i vrednost skudeta manja nego ranije.
Naivnim bogatunom koji veruje ljudima napravio ga je i njegov dojučerašnji heroj Žoze Murinjo. Nije ga udostojio da se zajedno vrate u Milan da proslave titulu, nego je ostao u Madridu kako bi gazdama Reala ostavio svoj broj računa i ne bi li se raspitao o tržištu nekretnina u glavnom gradu Španije.
Da za ovih 15 godina nije mnogo naučio Masimo je pokazao tako što nije prošlo ni 48 sati od finala, a on je već počeo u svom maniru razmaženog bogataša da izjavljuje koga će sebi da kupi. Stivena Džerarda iz Liverpula i Bastijana Švajnštajgera iz Bajerna, za koje ne treba ni reći da igraju na sličnim pozicijama u timu. Ujedno i licitira o imenima Murinjovog naslednika na klupi Intera. Prvo ime koje je spomenuo bilo je Siniša Mihajlović. Igrač koji je deo karijere proveo kod njega u Interu i bio Manćinijev pomoćnik. Objektivno, neiskusan trener da bi vodio osvajača Lige šampiona, ali ima kvalitet u kom nijedan trener na svetu ne može da ga nadmaši. Morati ga voli.

Plemenito srce

Kakvu je klupsku politiku vodio Morati najbolje pokazuje primer nigerijskog fudbalera Kanua. Odzvanjalo je po svim svetskim medijima da je Inter dobio najveću evropsku nadu u tom trenutku. Morati ga je kupio od Ajaksa, da bi se neposredno posle potpisanog višemilionskog ugovora otkrilo da Nigerijac pati od ozbiljnog oštećenja srca. Morati nije tužio Holanđane, nije se čak ni ljutio na Kanua što je suštinski prevaren, jer su Holanđani morali da znaju za stanje svog igrača. Morati je na sve to potrošio dodatne milione za Kanuovo lečenje kod specijalista u Klivlendu, a igrač je za vreme bolesti čak dva puta dobio povećanje plate. Nije ni čudo što i danas Moratija zove „moj italijanski otac". A otac koji je od svog „sina" doživeo da vidi samo jedan gol u mreži protivnika?!